Podkast pripremila Ivana Čordaš

Osim zapadnih medija cenzurisanih u Rusiji, ove zaobilaznice cenzure svojoj publici preporučuju i ruski mediji, cenzurisani na zapadu.

Ruska vlast doneo je zakon kojim se sa do 15 godina zatvora kažnjava svako objavljivanje na društvenim mrežama, novinskom tekstu ili programu, ukoliko se sukob sa Ukrajinonm nazove “ratom”, na šta po ovom zakonu treba referirati sa “specijalna vojna operacija”.

Dva dana ranije, ugašeni su ruski nezavisni mediji radio Eho Moskve i Televizija Dožd. Nezavisne novine “Nova gazeta” povukla je sve tekstove koji se tiču rata.

Pod pretnjom ovog zakona, mnogi zapadni mediji povukli su svoje novinare iz ove zemlje, nastavljajući da prenose vesti na ruskom jeziku, samo van granica.

Najmlađi ukrajinski ministar Mihailo Fedorov vodi digitalni rat protiv Rusije, pozivajući najveće svetske IT kompanije da bojkotuju Rusiju, navodeći da je tviter postao efikasan alat, koje je pametno i mirno sredstvo za uništavanje ruske ekonomije.

Američki milijarder, dirketor kompanije Tesla, uspostavio je Starlink na teritoriji Ukrajine, sistem koji će omogućiti pristup internetu, kada se internetske veze budu prekinule. Međutim, Ilon Mask odbio je da blokira ruske izvore vesti, na zahtev nekoliko svetskih lidera, navodeći da mu je žao zato što je pristalica apsolutne slobode mišljenja, i da su sve vesti delimično propaganda.

Sa druge strane, gotovo pa zaborvaljen, korišćen kao alat za popunjavanje tišine i ubijanje dosade u automobilu, zemaljskom radiju se vraća važnost činjenicom da radio talasi ne znaju za granicu, što mu je bila uloga i u Drugom svetskom ratu. BBC, nakon povlačenja svojih novinara iz Rusije, naveo je da će na kratkim talasima svakog dana emitovati četvorosatni informativni program u Ukrajini i delovima Rusije.

Tako izgleda deo medijskog neba u ovom trenutku, i tim podovom je gost „Ogledala“ doktor politikologije, novinar koji fokus interesovanja stavlja na međunarodne medije Boris Varga, koji je master žurnalizma završio upravo u Ukrajini.

Na epizodi radila Sanja Đorđević.

O tome koji su uslovu potrebni da bi vlast uopšte mogla da se decentralizuje, koje su prednosti ali i mane decentralizacije, i kako će decentralizacija izgledati u ogledalu izbora, govori gost Ogledala Aleksandar Popov iz Centra za regionalizam Novi Sad.

Decentralizovana vlast u regionima, sub-regionima i loklanim samoupravama je najbliža građanima jer građani znaju koga su izabrali i ko im je odgovoran za lokalne probleme. Decentralizovana vlast efikasnija je od centralne vlasti, navodi Popov.

„Centralna vlast ne može sagledati potrebe niškog ili bilo kog drugog regiona u Srbiji kao što mogu vlasti koje su građani tamo izabrali. Na kraju, oni mogu biti i kažnjeni na sledećim izborima ukoliko ne ispune volju svojih birača“, objašnjava gost „Ogledala“.

Popov objašnjava da princip decentralizacije u Srbiji moguće je primeniti samo uz demokratizaciju društva. U jednom autoritativnom sistemu koji je trenutno u Srbiji, gde je vlast u rukama ne cetralne vlasti kao sistema, nego jednog čoveka, ako ne postoji podela po horizontali – na izvršnu, zakonodavnu i sudsku, ne postoji mogućnost na podelu po vertikali.

„Videli smo da ova vlast ima tendencije da kontroliše sve do najnižeg nivoa, dakle do nivoa mesnih zajednica. Ukoliko jedna mesna zajednica iskoči, evo uzmimo primer Limana, oni gledaju da se ta vlast upodobi centralnom novu“, rekao je Popov.

Najpogodniji model decentralizacije, smatra Popov, bio bi da se izvrši podela na regione. Trenutno postoji podela na dve reginalne jedinice: Vojvodina i Beograd. Po Zakonu o regionalnom razvoju koji je usvojen 2009. godine iscrtani su statistički regioni u kojoj je Centralna Srbija podeljena na četiri zone. To je urađeno u svrhu korišćenja pretpristupnih fondova Evropske unije, kao i za kontrolu njihovih trošenja.

„Ali prvi put su u istoriji Srbije ocrtani neki mogući regioni kao prirodne celine. To sad nije ni bitno jer tog Zakona se više niko i ne seća jer imamo visoko centralizovanu državu“, objašnjava Popov.

Da bi se uopšte krenulo u proces decentralizacije, mora da se postoji politička volja. Jedan od pokušaja bio je 2009. godine kada je formiran Nacionalni savet za decentralizaciju. Stručna radna grupa u čijem je čelu bio Popov, trebala je da napravi nacrt koncepta decentralizacije.

„Međutim, i ona vlast čija je okosnica bila Demokratska stranka nije bila prijemčiva za tu ideju. I kad je naša ekspertska grupa izašla sa tim konceptom odjednom je došlo do blokade nacionalnog saveta. Održana je samo jedna sednica koja je trajala dva sata i koja posle prekinuta. Ništa se nije desilo posle toga“, prepričava Popov.

Razgovor vodi Sanja Đorđević.

„Što se tiče drugog i trećeg deteta, za drugo dete imate dve godine plaćanja puta 10.000 mesečno. Za treće imate 10 godina puta 12.000 mesečno i za četvrto dete 10 godina puta 18.000 dinara mesečno. Posebno za drugo dete, mere će biti uvećane, jer je ono vrsta prelomnice kod majki, ali i kod muškaraca“, rekao je predsednik Aleksandar Vučić, četiri meseca pred predsedničke i parlamentarne izbore.

S druge strane, preduzetnice koje planiraju da se ostvare kao majke, ukoliko su samozaposlene, a ne prekinu poslovanje svoje firme, dobijaće samo polovinu naknade za trudničko odsustvo u odnosu na ostale zaposlene žene. Ostale naknade koje prate rođenje i negu deteta biće takođe umanjene. Preduzetnica mora sama da uplaćuje svoje doprinose u toku porodiljskog i odustva radi nege deteta. Za treće i svako naredno dete mame preduzetnice nemaju prava na dve godine odsustva, nego samo na jednu. Ako preduzetnica nije zaposlena u svojoj firmi, ona nema prava da prenese pravo odsustva radi nege deteta na svog partnera, kao što može zaposlena žena.

„Podizanje nataliteta je dugoročan proces, u kojem moramo svi da učestvujemo, a predsednik i Vlada posvećeni su unapređenju položaja žena. Naša obaveza i cilj su da žene imaju jednake uslove kao i muškarci, jer im to omogućava i da budu majke, ali i da napreduju u poslu i društvenom životu“, rekla je potpredsednica Vlade Srbije i predsednica Кoordinacionog tela za rodnu ravnopravnost Zorana Mihajlović.

Gošća Ogledala je osnivačica Centra za podršku ženama i mreže SOS Vojvodina, osnovala je i agenciju Misija SMART, predsednica je Sekcije za razvoj ženskog biznis liderstva pri Uniji poslodavaca Vojvodine, aktivistkinja Marija Srdić.

Podkast pripremila Sanja Đorđević.

Građani u većim gradovima blokirali su saobraćaj kako bi država prihvatila njihove zahteve. Višečasovno blokiranje važnijih saobraćajnica u nekim medijima od strane vlasti bilo je predstavljeno kao ilegalno, huliganski, nasilno. Demonstranti su bili okarakterisani kao članovi opozicionih stranka, kako bi se protestu oduzeo legitimitet apolitičnog, građanskog.

Međutim, nakon pritiska, deo zahteva je ispunjen. Sporni Zakon o eksproprijaciji je povučen, a izmenjen je Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi.

Nakon ovog događaja deo učesnika protesta se povukao, ali je sledećih blokada ipak bilo, jer, kako kažu, borba još nije gotova. Sledeći cilj je da se u potpunosti zabrani rad kompaniji „Rio Tinto“, kao i ostalim kompanijama koje bi u budućnosti trajno mogle da naruše životnu sredinu. Još jedan od zahteva je i da se ponište prekršajni postupci protiv učesnika ranijih blokada. Građani su tražili i da se medijima sa nacionalnom frekvencijom dopuste gostovanja stručnjaka koji će objasniti štetnost projekta „Jadar“.

Za januar je planirano sakupljanje 30.000 potipsa kako bi skupštini bio predložen propis kojim će se onemogućiti dalje iskopavanje litijuma, a o kojem će Narodna skupština morati da se izjasni.

Šta predstavljaju ovi protesti? Zašto se reč naroda čuje samo na ulici? Koji još instrumenti učešća građana u donošenju odluka koji se tiču njihove sredine postoje? I kome smetaju jake mesne zajednice, govori gošća „Ogledala“ Branka Ćurčić iz Grupe za konceptualnu politiku.

Emisiju vodi Sanja Đorđević.

Međutim, iako mural nije okrečen, tog dana su dve aktivistkinje Aida Ćorović i Jelena Jaćimović spontano u prodavnici u blizini murala kupile karton jaja i gađale Mladićev mural. One su potom odvene u Policijsku stanicu Vračar, ali su posle nekoliko sati puštene.

Mural osuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću koji je odgovoran za genocid u Srebrenici još uvek stoji na uglu Njegoševe i Alekse Nenadovića gde ga je naslikala navijačka grupa Fudbalskog kluba Partizan Grobari Vračar, ali Aida Ćorović se nada da će uskoro doći do pada sistema koji dozvoljava i obezbeđuje mural posvećen odgovornom za genocid. 

Podkast pripremio Nemanja Stevanović.

Međutim, mišljenja o njenom delovanju na spoljnopolitičkom planu prema Balkanu su podeljena. Dok jedni u fokus stavljaju podršku Merkelove porširenju Evropske unije, i otvorenošću za migracije, drugi skreću pažnju na to da su zemlje Zapadnog Balkana od ovog saveza dalje nego što su bile 2005. godine.

Merkelova odlazi, a iako znamo rezultate izbora, i dalje ne znamo ko će biti novi kancelar ili kancelarka i kakav će on ili ona imati odnos prema regionu. Dušan Dinić iz Fondacije Friedrich Naumann, podseća da odluke koje se donose u Nemačkoj zavise od različitih faktora.

“Nemačka spoljna politika nije posledica rada jedne osobe. Ne možemo reći da će doći do velikog zaokreta u politici ove zemlje”, objašnjava Dinić prognozirajući da stabilokratija, kojom se rukovodila dosadašnja kancelarka, može biti nastavljena.

Jedan od rezultata rada Angele Merkel je i Berlinski prosec, čiji je cilj promocija regionalne saranje i ubrzano pribilžavanje Zapadnog Balkana Evropskoj uniji. Naš sagovrnik navodi da je uticaj Berlinskog procesa pozitivan na region, ali i ograničen.

“To je konstanta koje se Nemačka sigurno neće odreći, jer na taj način može da utiče na ovaj region. Ali ne treba ga ni podcenjivati ni precenjivati”, navodi Dinić.

Pre 16 godina, kada je Merkelova došla na poziciju kancelarke vladala je euforija vezana za pristup 10 novih članica. Sada smo, čini se, mnogo udaljeniji od zastave sa zvezdicama.

“Pre 16 godina smo bili bliži jedni drugima. Iza sebe, zbilja, imamo izgubljenu deceniju i po”, navodi naš sagovornik.

Više od 60 miliona ljudi imalo je pravo glasa u Nemačkoj na ovim izborima. Gotovo 10 miliona ovo pravo nije imalo jer nisu dobili nemačko državljanstvo. Međutim, pola miliona glasača bilo je stranog porekla, što znači da su imali pravo i da budu izabrani, a njih je najmanje osamdeset i troje, među kojima je i nekoliko naših ljudi. Dušan Dinić objašnjava da će oni pre svega zastupati nemačke interese, a da mogu poslužiti kao most odnosno poznavaoci prilika u regionu.

“Josip Juratović je veoma uticajan čovek. Tu je Jasmina Hostert i još jedan poslanika iz Bosne i Hercegovine. Imamo Borisa Mijatovića ili gospodina Olivera Lukšića koji je crnogoskog porekla. Ali to su pre svega poslanici nemačkog Bundestaga”, podseća Dinić.

Razgovor vodila Sanja Đorđević.

Deo studenata Akademije umetnosti pravi predstave na mađarskom jeziku i već četiri decenije organizuje putujuću trupu koja gostuje po manjim, manjinskim mestima u Vojvodini, dovodeći na ovaj način, kako kažu, Šekspira među kukuruzima.

Salašarsko pozorište ovog leta na reptoaru je imalo predstavu "Kazmir i Karolina", pisca mađarskog porekla Edena fon Horvata. Drama je napisana tridesetih godina prošlog veka i govori o dvoje mladih čija je veza osuđena na propast zbog društvenih okolnosti, dok cveta nacizam, a narod se pravi da je sve u redu, slaveći Oktobarfest. 

Tri godine nakon premijere, konkretnije 1933, izvođenje ove predstave biva zabranjeno u pozorištima Berlina, a njen tekst spaljivan jer se nije nije uklapao sa nacističkim idejama. Turneja predstave je ponovo zabranjena ovog leta, u Vojvodini, od strane Mađarskog nacionalnog saveta, a negodovanju se priključio predsednik stranke Savez vojvođanskih Mađara (SVM), Ištvan Pastor. 

Politikolog Silad Janoš Tot, smatra da razlozi koji su Savet i SVM naveli, a to su navodne psovke u predstavi, nisu pravi razlozi ukidanja predstave i da se pravi razlozi strogo politički. 

“Svi koji su videli predstavu znaju da ova predstava ima svoju političku nameru. To važi za tekst i režiju. Ne vidim nikakav problem u tome jer umetnička sloboda ne znači da umetnik ne može da ima politički stav, naprotiv. Umetnička sloboda može da izražava o politici šta god hoće i da političari ne mogu da utiču na to”, navodi Tot.  

Režiser Robert Lenard u fokus stavlja predstavu nakaza, želeći da kaže da nakaze nisu “čudni” ljudi, već normalni ljudi koji se prema drugačijima ponašaju loše. Tot poruci “udara” paralelu sa politikom Viktora Orbana koji pod “čudne ljude” svrstava pripadnike LGBT+ zajednice. 

“To je glavna politička poruka ove predstave. Mislim da je njeno zabranjivanje deo političke kampanje glavnog mentora SMV-a, Orbanove Fides stranke”, objašnjava Tot. 

Nacionalni saveti nastali su kako bi se manjine zaštitile od nacionalističkih ispada većinskog naroda i kako bi imale svoju autonomiju. To je dovelo do toga da manjinske kulturne i medijske institucije budu pod kontrolom nacionalih saveta koji bi trebali da predstavljaju politički pluralizam, podseća Tot. 

“To je bila cena koju smo platili da bismo se štitili od srpskog nacionalizma. Sada su ove institucije totalno pod kontrolom mađarske elite. Zato imamo situaciju da je turneja jedne pozorišne predstave ukinuta samo zato što je jedna stranka to želela”, navodi Tot. 

Kada je cela ova kontroverza počela, čak su i u prorežimskim novinama obljavljeni članci da je Stranka vojvođanskih Mađara pomalo preterala. Sa druge strane, prema nezvaničnim saznanjima, čulo se da čak ni mađarska vlada nije dala podršku za ovu akciju Pastorove stranke, smatra politikolog.

“Verovatnoća je da je SVM želeo da se pokaže pred Orbanovom vladom, ali kad su za slučaj čuli predstavnici mađarske vlade, oni su osudili da je ukidanje turneje jedne pozorišne predstave pomalo preterano”, navodi Tot.

Autorka podkasta: Sanja Đorđević

Petar Živanović, koji je aktivista Pokreta "Odbranimo šume Fruške gore", svoj aktivizam izražava tako što sakuplja smeće iz ovog parka prirode i ostavlja ga ispred preduzeća koja je zadužena za njegovo očuvanje Javnog preduzeća Nacionalni park Fruška gora. 

Upravo su tu, pre nekoliko dana, ekološka udruženja organizovala prostest protiv naslilja i povodom zaštite prirode. Jedna od govornica, predsednica pokreta “Odbranimo šume Fruške gore” Dragana Arsić istakla je da ekološka udruženja nisu neprijatelji javnog preduzeća, već naprotiv, prijatelji jer imaju zajednički cilj - očuvanje prirode.  

Predsednik Aleksandar Vučić reagovao je na ovaj događaj, rekavši da je tačno da se nasilje dogodilo i će se suditi “ni po babu, ni po stričevima”. 

“Mi gajimo nadu da će zaista tako biti, ali je jako bitan kontekst. Petra su pretukli jer ih je uhvatio u jednoj nelegalnoj radnji. Mi sumnjamo da je to bila nelegalna radnja, ali evo, predsednik nam je to i potvrdio”, navodi Dragana Arsić. 

Vučić je i optužio RTS da radi protiv države zato što je objavio prilog o protestu, nazvavši organizatore protesta stranim plaćenicima. Arsić smatra da je ovo skandalozna izjava.

“Svaki put kad je RTS objavio događaj sa jednim neutralnim komentarom, e to je onda signal za napad sa najvišeg vrha, da RTS ne radi posao kako treba”, ocenjuje Arsić. 

Licemerno je to što država, koristeći retoriku devedesetih, lepi etikete stranih plaćenika ekološkim organizacijama, kada i ona sama dobija sredstva sa strane - čak se i njima ponosi, navodi ova aktivistkinja. 

“Taj epitet se dobro prima u biračkom telu. Čim kažete da je neko strani plaćenik, vi izazivate Pavlovljev refleks kod građana koji površno promatraju našu stvarnost. Ali to se menja”, objašnjava Arsić, dodajući da ljudi prepoznaju njihovu borbu za zaštitu prirode i opšte dobro.  

Zaštićeno samo na papiru

Nacionalni park Fruška gora je zaštićeno područje prirode. Dragana Arsić smatra da je najveći problem to što država nema pravi odnos prema svojim zaštitćenim područjima, jer u praksi ona imaju komercijalni tretman, i šume na Fruškoj gori se tretiraju kao da su privredne šume.

“Javno preduzeće “NP Fruška gora” jeste firma koja ima oko 140 zaposlenih i oni se finasiraju od seče šume. Zakonska regulativa je neadekvatna u potpunosti”, smatra ona. 

Postoji dva načina uništavanja šume. Legalno je sečom javnog preduzeća preko svojih ugovorenih firmi. To su planske aktivnosti, koje su prekomerne, komercijalne i potpuno neprimerene zaštićenom području, navodi Arsić i dodaje da sa druge strane postoji nesavesno upravljanje.

“Od svih aktivnosti koje su vezane za prirodu, ilegalne šumske aktivnosti su najteže dokazive u celom svetu, jer je to umrežen sistem. Mi smo podneli prijavu protiv jedne organizovane grupacije, a na čelu te grupacije je visoki državnik”, navodi ova aktivistkinja.  

Projekat pošumljavanja Fruške gore povodom 60 godina postojanja Nacionalnog parka, po kojem je planirana sadnja 60.000 stabala, Arsić ocenjuje kao ekomanipulaciju, jer se o zasađenim stablima naknadno ne vodi računa. 

“Oni su tolerisali sve one nesavesne radnje, i dalje imaju planove seča koji su enormne. U praksi smo videli da su ta pošumljavanja uglavnom neuspešna, jer se nakon sađenja tih sadnica ne radi pravilna nega”, navodi Arsić i dodaje da JP “NP Fruška gora” nema u svom budžetu planski opredeljena sredstva za pošumljavanje. 

Postojeće šume imaju nemerljivu vrednost. Šuma nije samo drveće, već kompleksan biodiverzitet, podseća Arsić, te se šteta ne može nadomestiti sađenjem novih stabala. Fokus treba da bude na očuvanju postojećih. 

“Kada posečete šumu koja je stara 50-100 godina, vidite koliko bi vam trebalo vremena da podignete takvu šumu ponovo. Tim pre što Fruška gora nije područje komercijalne namene, već ima status nacionalnog parka - Fruška gora je bogata endemskim vrstama, ima jedinstven biodiverzitet i zato ne sme da ima kojmecijalnu namenu, što se u praksi radi”, zaključuje Dragana Arsić.

Na podkastu radila Sanja Đorđević. 

Ovo su rezultati istraživanja “Stavovi građana Srbije o Crnogorcima” koje je sprovela agencija Nina media, na reprezentativnom uzorku od 1003 građana. Istraživanje je naručilo udruženje Crnogorski elektori Srbije, a rezultate je prezentovalo i Vovojvođanska politikološka asocijacija (VPA) i Asocijacija filozofa, sociologa i politikologa “Polis” iz Vrbasa 1. jula u Novom Sadu.

Istraživanje je pokazalo da bi jednoj trećini smetalo da Crnogorac ima rokovodeći položaj u državi, a ako petine ne bi pristalo da Crnogorac bude vaspitač njihovoj deci i da im bude pretpostavljeni na poslu. Petnaest posto ne bi dozvolilo da im pripadnik crnogorske nacionalne zajednice bude u bliskom srodstvu putem vlastitog braka ili braka dece. Paradoksalno, oko četvrtina ispitanih vodi neko poreklo i ima nekih rodbinskih veza sa Crnom Gorom. 

Mihaljlo Miletić iz Crnogorskih elektora Srbije smatra da su ovakvi rezultati posledica medijske hajke na Crnogorce koje imaju za svrhu stvaranje konflikata. 

“To je u interesu ljudima koji se najbolje osećaju u krizama, koji najbolje upravljaju krizama i koji jašu na krizama, a to znamo od devedestih. Na sukobima grade svoju karijeru i velika politička dostignuća, gde skupljaju političke bodove i onda je lako manipulisati masama. Uvek vam je neko drugi kriv”, navodi Miletić.

Moramo da naučimo da živimo zajedno jer konflikt nikome nije doneo dobro, smatra Miletić. Srbiju poštuje i isto očekuje od nje. 

“Ja sam građanin Srbije, i volim Srbiju kao svaki Srbin odavde. I ja ne želim da mi neko kaže da ima monopol na voljenje svoje države”, kaže Miletić i dodaje da treba da ima sva prava koja imaju i drugi građani, bez obzira na to kako se nacionalno oseća.

Prebrojavanje krvnih zranaca i večito vraćanje na istoriju za koju dopuštamo da uslovljava sadašnjost stvara nove konflikte i ne doušta da se razmišljamo o budućnosti, smatra sagovornik podkasta “Ogledalo”. 

“Mi jedni drugima, u istoriji možemo da tražimo hiljadu loših stvari, i to će samo proizvesti još veće podele. Mi tako nikada nećemo da se okrenemo budućnosti. Mi živimo u sadašnjem vremenu i treba da gledamo budućnost”, objašnjava predstavnik udruženja čiji je fokus na građanskom društvu i demokratiji. 

Međutim, menjanje istorijskih činjenica, kao i neprepoznavanje prava Crnogoraca kao nacionalne zajednice, može biti opasno, navodi Miletić. 

“Ja gledam udžbenik istorije svog deteta. On se razlikuje od mog udžbenika. Ako menjate podatke iz istorije i tvrdite da se dogodilo nešto što nije bilo, to je agesivna asmilacija”, zaključuje Miletić.

Autorka: Sanja Đorđević

Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku donet je 19. maja, a 1. juna deo advokata izašao je na ulice da protestuje. Drugi deo advokata, udružen u advokatske komore, rešio je da uđe u pregovore sa Ministarstvom pravde. 

A šta je sporno u ovom nacrtu? Naime, u njemu se navodi da određeni podnesak, koji može da bude tužba, odgovor na tužbu ili žalba, neće biti prihvaćen ukoliko se za njega, u roku od osam dana, ne plati sudska taksa. 

“Šta bi to, praktično, značilo? Ukoliko je stranka u lošoj finansijskoj situaciji, i u roku ne plati tu sudsku taksu, smatraće se kao da nije ništa uradila, što može da bude vrlo nepovoljno”, objašnjava Milić. 

Ovo bi moglo da bude katastrofalno za građane. Mnogi nemaju dovoljno novca da bi mogli da finansiraju postupke koje se u toku sudskog procesa plaćaju. Pored taksi, moraju da plate i advokata, a ukoliko postoji šansa da će sudski postupak izgubiti, građani moraju da plate sudske troškove i suprotnoj strani.

“U situaciji kada ih država obaveže da moraju da plate sudsku taksu koja ide i do 97.500 dinara u roku od osam dana, građani koji nemaju takav novac u trenutku tužbe, neće tu tužbu ni podneti”, objašnjava sagovornik podkasta “Ogledalo” i dodaje da na taj način prava građana ostaju nezaštićena. 

Takođe, ovaj Nacrt je pogodno tlo za SLAPP tužbe koje se ogledaju u tužbama ekonomski superiornijih protiv finansijski slabijih, gde nije cilj da se tužba dobije, već da se, kroz naplatu sudskih troškova, novčanik protivničke strane stanji.

“Visina sudske takse zavisi od visine spora koju postavlja strana koja tuži. Ukoliko strana koja tuži postavi visoku visinu spora, tužena strana mora da plati maksimalan iznos sudske takse. Medijima je odgovor na tužbu obavezan i nekoliko takvih tužbi znači zatvaranje tog medija”, navodi Milić i dodaje da u slučaju neodgovaranja na tužbu, sud može da odlučuje samo na osnovu dokaza koji su podneti u tužbi. Dakle, tuženi u tom slučaju, nema prava na odbranu, samo zato što neki mediji nije imao da plati sudske troškove. 

Ovo je pokušaj države da rastereti sudstvo nauštrb dostpunosti građanima da ostvare svoje pravo na pravo. Milić objašnjava da veliko opterećenje sudstva predstavljaju tužbe građana prema bankama, koje su bez zakonske osnove naplaćivale dodatne troškove, kao na primer, troškove za obradu kredita. Utvrđena sudska praksa je da su pojedine odredbe ugovora o kreditima nezakonite. Banke, ukoliko bi prihvatile takvu sudksu praksu, smanjile bi broj postupaka tako što bi građanima isplatile novac koji su neosnovano naplatile.

“Ovako imate procese koji traju tri-četiri godine za banke, koje su neuporedivo moćnije od pojedinca. Troškovi postupka ne predstavljaju ništa, a postoje građani koji će opet u strahu od plaćanja tih sudskih taksi, advokatskih i svih drugih troškova koji ih očekuju u toku postupka, odustati od tužbe. I onda se bankama više isplati da očekuju da će neko odustati od tužbe, nego da svima vrate ono što su im neosnovano naplatili”, navodi Milić. 

Autorka podkasta: Sanja Đorđević

Mijatović kaže da je predsedniku vlade Vojvodine Igoru Miroviću, kada je on tek došao na tu funkciju, predložio da zgrada Radija Novog Sada i Studio M-a postane delom muzej vojvođanske muzike, a delom prostor Muzičke omladine Novog Sada.

„Od toga na kraju nije bilo ništa. Da su odvojili tri prostorije za taj muzej, imali bismo šta da pokažemo. Vojvodina zaista poseduje veliku muzičku istoriju i tradiciju. Mnogo važnih i bitnih stvari koje su se desile bismo muzejom učinili dostupnim novim generacijama. Ljudi koji žive ovde nemaju pojma o tome. Najveći hit Đorđa Marjanovića „Zvižduk u osam“, komponovao je Darko Kraljić, muzički urednik Radija Novog Sada. Ta pesma je tri godine pre snimljena na mađarskom u Radio Novom Sadu. Da imamo muzej, tu traku bismo izložili i ljudi bi to znali. Najbolja moguća ideja je da se napravi muzički muzej u zgradi u kojoj je sve to stvarano“, kazao je Mijatović.

Bogomir smatra da njegova generacija treba istoriju ova dva objekta da prenese u knjigu, kako bi novim generacijama dočarali važnost Radija Novog Sada i Studio M-a.

„Prvi džez festival kod nas je održan u Studio M-u. Čet Bejker, jedan od najvećih džez muzičara je jedan od svojih poslednjih nastupa održao u Studio M-u. Osim grupe Smak i Indeksi, svi poznatiji jugoslovenski bendovi su svirali u Studio M-u. Prvi tonski zapis Bijelog dugmeta nastao je u Studio M-u. Prljavo kazalište, Šarlo akrobata, Idoli, svi su oni nastupali u Studio M-u i još važnije, sve je to snimljeno. Nažalost, dosta tih snimaka je izgubljen usled nedostataka traka za snimanje. Starijim generacijama kod nas kad spomenete Studio M, odmah će se setiti nekog koncerta na kom su bili“, rekao je on.

Bogomir Mijatović zaključuje da bi današnja kulturna scena trebalo skoro sve da preuzme od jugoslovenske kulturne scene.

„Prvenstveno, da preuzme sistem organizovanja. Svaki grad mora da ima instituciju koja je, kako su nekad govorili, ventil za mlade ljude. Neophodno je da mlađe generacije uče od starijih, kao što smo mi učili. Da ne bi bilo puno lutanja, mora postojati sinergija između mladih i starijih“, rekao je Mijatović u podkastu Ogledalo.
 

Kao razog iznenađenosti javnosti na više iznenađena brzom reakcijom policije nego uličnim nasiljem Milinović navodi nedostatak institucija.  

 „Tužna je ta zemlja u kojoj policiji treba neki poseban mig sa vrha da označi da treba da radi svoj posao“, rekao je Milinović za podkast „Ogledalo“ i dodao je da je jasno bilo da će napadači biti brzo pronađeni s obzirom da su svoju zabrinutost izrazili i Ana Brnabić, Miloš Vučević i Maja Gojković.  

 „Kada imaš moćnog protivnika u vidu sistema, najbolje je da se sakriješ u javnost“, objašnjava ovaj autor emisije „Alarm“, navodeći primer novinarke Ane Lalović na čije su hapšenje reagovale kolege, kako je, kako navodi, „ne bi pojeo mrak u tom trenutku mraka“. Vandredno stanje predstavljalo je period autocenzure jer vlast imala moć da nepodobne novinare skloni, od čega je Milinović strahovao. 

 Slični napadi će se dešavati u budućnosti, dokle god postoji neko ko diže glas
nacionalističkom narativu, navodi Miliinović dodajući da se ne može živeti sa
očima na leđima.  

 Nacionalizam je najniži oblik društvene svesti 

 „To je jedna kolektivna paranoja u koju ljudi kad upadnu, to se teško leči. Kad se jednom zaraziš time izgubiš sposobnost kritičkog mišljenja, kad počneš da
posmatraš stvari kroz prizmu nacionalizma“, rekao je Milinović objašnjavajući
da je lako manipulisati ljudima u nacionalističkom narativu, koji je naprihvaćeniji u siromašnom društvu, koje u kombinaciji sa neznanjem, nacionalizma prihvataju kao životni sti.  

 Fašizam se rebrendirao u patriotizam, smatra Milinović, a najviše su ugroženi mladi ljudi kojima je prirodno da se priklone radikalnom, a alternativa im nije
ponuđena. Ulični fašizam u Srbiji lažna je puna, jer je priklonjeno krilo visoke politike.  

 „Ti stavovi koje oni prosipaju, to je samo malo radikalnije od onoga što možeš da čuješ u Drugom dnevniku“, dodajući da je zabrinut zbog blizina političke
mragine sa političkim mejnstrimom podsećajući da je trenutna vladajuća stranka nastala iz jedne fašističke organizacije. 

U periodu od 21. septembra do 29. decembra 2020. godine na portalu VOICE objavljeno je 25 analitičkih tekstova. Analizu medijskog izveštavanja o izbeglicama i migrantima i uočenih manipulativnih narativa sproveli su Petar Alimpijević, Sanja Kosović, Igor Išpanović, Aleksandar Bugarin, Vanja Kolar, Divna Prusac, Dániel Csíkos, Iva Gajić i Mateja Agatonović. Najveći deo objavljenih istraživačkih tekstova zasniva se na uočavanju i razotkrivanju plasiranih lažnih, manipulativnih i ksenofobičnih informacija o izbeglicama i migrantima, a sagovornici podkasta Ogledalo naglašavaju da su tokom projekta najčešće nailazili na reciklirane vesti. 

Stoga su i imenovani lokalni poverenici čiji je zadatak da budu u direktnom kontaktu sa novinarima i urednicima lokalnih medija, ali i sa građanima iz tih sredina koje zastupaju, kako bi se zajedničkim snagama podsticao medijski profesionalizam i suzbijale diskriminatorne medijske prakse kada je u pitanju izveštavanje o migrantima. Njihova iskustva možete da čujete upravo u ovom izdanju podkasta "Ogledalo".

Država je delom kriva za širenje lažnih vesti

Mateja Agatonović kaže da su strah i nepoverenje u institucije države ono što potpomaže širenje lažnih vesti. Kako kaže, Srbija je pohvaljena od Evropske unije zbog odnosa prema migrantima, ali ono što i dalje nedostaje jeste komunikacija institucija koje se njima bave prema građanima. “Te

grupe koje smo mi pratili, to su ljudi koji su okupljeni oko antisistemskih ideja. Nisu tu samo migranti na tapetu, to su ljudi koji ne veruju nikome - koji ne veruju ni državi, ni crkvi, koji više veruju Orbanu ili Putinu nego Komesarijatu za izbeglice i ljudi koji se osećaju ostavljeni sami na svome. Njihov glavni impuls koji provejava iz celog antimigrantskog impulsa je strah - oni ne veruju državi, društvu, nikome. E sad, ja bih rekao da je tu jedan od problema i komunikacija sa državom od koje ne možete dobiti kvalitetne informacije i koja je neke od najvećih fejk njuz priča mogla da spreči sa jednim ili dva saopštenja. Znači, ništa da laže ili da se pretvara, nego samo da kaže kako jeste, da pojasni neku situaciju i glasinu koja se pojavila. A mi kao fektčekeri koji pokušavamo da dopremo do tih institucija udarimo u zid. Jednostavno smatram da država i institucije moraju mnogo bolje da komuniciraju, pogotovo ovako jednu društveno osetljivu temu.”

Iako su tekstovi u kojima su raskrinkane lažne vesti po pravilu manje čitani od prvobitnih tekstova, Mateja Agatonović naglašava da, u konačnici, posao fektčekera i nije da se takmiče po tiražu ili pregledima sa portalima koji šire lažne vesti, već da izveštavaju po etičkim pravilima novinarstva.

Da li postoji rešenje?

Poznato je da za komplikovane probleme ne postoje jednostvana rešenja. Prva prepreka u sprečavanju širenja dezinformacija, a time i ksenofobije, jeste razbijanje interesnog balona, objašnjava Igor Išpanović.

“Često se dešava, pogotovo kada su ovako osetljive teme u pitanju, da sav taj rad ostane u uskom krugu i pitanje je kako izaći iz tog balona u kom mi egzistiramo. Često imam u glavi, kad neko naleti na naš dibanking – kako reaguju oni koji su bili za to i kako reaguju oni koji su širili taj fejk njuz. Oni koji su protiv toga, reaguju još defanzivnije. Trebalo bi poruke slati onima koji su neutralni. Taj bes koji postoji u njima, taj bes jeste opravdan, samo nije usmeren. To što policija ne radi svoj posao, to jeste tačno, samo oni to primenjuju na kontekst migranata. To što je vlast izneverila sva njihova očekivanja, to je opet tačno, ali oni to primenjuju na kontekst migrantske krize. Oči javnosti treba usmeriti ka pravim problemima. Možda tu nije rešenje nastaviti i neprestano pisati o migrantima, nego pisati u drugim problemima. I onda bi oni videli - ovo je ono što mene tišti, što mene mori, što mene dovodi u situaciju kakva jeste, gde je moj životni standard ispod nule - onda bi prostora za mržnju bilo mnogo manje.”

Sagovornici podkasta Ogledalo kao još jednu neophodnu prepreku ka rešenju izdvajaju nedostatak medijske pismenosti kod građana Srbije, a dodaju i da smatraju da to treba da bude deo formalnog obrazovanja.

Jedno od rešenja širenja dezinformaca o migrantima bila bi i delimična izmena etičkog kodeksa novinara, odnosno njegova primena. Članovi Suda časti Nezavisnog društva novinara Srbije sastavili su dopune za smernice primene Kodeksa novinara Srbije čime bi se poboljšalo izveštavanje o izbeglicama.

Autorke podkasta: Iva Gajić, Irena Čučković, Sanja Đorđević 

Insititucionalno zlostavljanje 

Vanja Macanović kaže da se oni u Autonomnom ženskom centru (AŽC) u većini slučajeva susreću sa žrtvama koje ne dobiju adekvatnu zaštitu, ili ukoliko žrtva nije zadovoljna kako su institucije reagovale. Upravo zato, iz njihovog ugla, objašnjava Macanović, postoji jako puno problema.  

„Ja to zovem institucionalnim zlostavljanjem. To kako se krivično pravni sistem fokusira procesuiranje, a poptuno zaboravlja na prava žrtava i žrtvu tretira kao objekat, a ne kao subjekat kada je u pitanju krivično gonjenje. I onda se svi ljute na žrtvu zašto je odustala.“  

Najčešći problem je do ljudi koji sporvode zakone 

Ako žrtva nije u neposrednoj opasnosti, u AŽC-u savetuju da se ona tada konsultuje sa nekim od centara koji pružaju razne vidove podrške, uključujuči i pravne, kako bi bile upoznate i spremne na ceo proces kroz koji će prolaziti.  

Pravnica Macanović smatra da je moguće da u Srbiji postoje najbolji mogući zakoni, ali je takođe moguće, i to se dešava, da profesionalci obesmisle i najbolji zakon koji postoji. 

Za sve žene koje se njima jave za pomoć, oni prvo traže da se žrtvi seksualnog nasilja dodeli status posebno osetljivog svedoka. To državu ništa ne košta, a žrtvi daje mogućnost da ona ne svedoči pred onim koji joj je to zlo naneo. Taj status je posebno važan jer tada može i da joj se dodeli punomoć po službenoj dužnosti, koja državu košta. Ali se i svakom učiniocu koji ne može da plati advokata dodeljuje branilac po službenoj dužnosti, objašnjava Macanović. 

Problem osoba da racionalizuju dešavanja 

U slučaju Aleksić u medijima ali i na socijalnim mrežama pojavila se lavina komentara koji propituju motivaciju žrtve.  

Vanja Macanović smatra da je potrebno razumeti žrtvu, jer nije isto razmišljati o nekom događaju koji se nije nama desio, i proživljavati ga.  

Moramo da učimo da pitanje „zašto“ u ovakvim situacijama znači da stavljamo odgovornost na žrtvu, zaključuje Macanović. 

Jedan od razloga koji se često navodi kada se govori o informisanosti mladih o političkim procesima je sredstvo koje svakodnevno koriste, a to je internet. Zbog toga, često se pominje da nemaju izgovor da nisu upoznati sa određenim informacijama. 

“Danas mladi jesu na internetu, ali mnoge informacije nisu na internetu. Mnogi mladi ne znaju koji konkursi postoje, stipendije, gde mogu da pronađu informacije. Sećam se jednog primera. U srednjoj školi moja drugarica je odlučila da konkuriše za jednu internacionalnu srednju školu u Mariboru. Prikupila je svu dokumentariciju i poslednji dokument je trebalo da potpiše direktor. Onda joj je direktor rekao “Zašto mi nisi rekla da ti želiš da ideš u ovu školu, mi smo dobili ponudu od te škole prošle godine?” i onda je rekla: “Pa dobro, kako sam ja to mogla da znam?”, a da ne govorimo o mladoj osobi koja nije bila informisana ili prosto nije želela da istražuje. Pored toga što je potrebno da postoji volja, potrebno je da postoji umreženost svih aktera. Ako govorimo o manjoj lokalnoj zajednici, ne može škola da ne komunicira sa kancelarijom za mlade, a ona ne može da ne bude povezana sa nekim drugim opštinskim telima”, rekla je Milica u podkastu Ogledalo.

Alternativni izveštaj je pokazao da mladi imaju dosta negativan stav prema političkim partijama. Imamo određeni broj mladih koji su u političkim partijama. Sa druge strane imamo one mlade koji smatraju da ulazak u političku partiju jeste izjednačen sa dobijanjem posla. 

“To su oni mladi koji smatraju da jedino mogu da dobiju posao ako se učlane u političku partiju i dobiju, kako se kaže, partijsku knjižicu. Veći je broj mladih koji smatraju da nije vredno da se učlane u partiju i da si time ne bore za neki bolji život i bolje uslove života. Isto tako, oni imaju neke druge prilike. Političke partije nisu jedini način za izražavanje stavova. Članstvo u udruženjima mladih za mlade, KOMS jeste udruženje mreža mladih za mlade i jeste način da mladi ljudi učestvuju u političkom životu, da iskazuju svoje stavove”, objasnila je Milica Borjanić.

Kako bi se pravila promena u društvu, Milica kaže da je prvi korak koji mlada osoba može da uradi je da veruje u svoje ideje, okupi svoje istomišljenike i da se aktivira. 

“Budite dosadni, pitajte, smarajte, pokucajte na vrata opštine jer imate najveće pravo da tamo uđete i pitate šta god vas interesuje. Nemojte da se stideti i da mislite da vam negde nije mesto. Verujte u svoje ideje i nađite ljude sa kojima možete da sprovedete tu ideju”, zaključila je koordinatorka programa KOMS-a.  

„Oni čak i nisu uvek u potpunoj kontroli političara nego je činjenica da su neke stvari spremni i sami da urade. Zašto i kako to sociolozi i psiholozi mogu da objasne zato što u njihovom delovanju postoji skrivanje stvarnih želja i razloga za konkretnim uticajem“, rekla je Dukarić u potkastu Ogledalo Nezavisnog društva novinara Vojvodine.  

Govoreći o pokretu Levijatan, koji je u poslednji vreme najzastupljeniji, Dukarić je rekla da je problem što njihovo delovanje niko nije javno osudio, a oni koji jesu njihov glas ne može da dopire do ljudi kojima se obraćaju Levijatan ili narodne patrole koje presreću izbeglice na ulicama Srbije.  

Zašto bi država ulazila u konflikt sa desničarima?

„Mi čekamo reakciju država, a država kao da je u fazonu - što bi se mi sada nešto cimali kada se niko nešto posebno ne buni i zašto bismo ulazili u konflikt sa njima. Meni to tako nekako deluje. Mada čovek koji je kolima uleteo u migrantski centar u Obrenovcu nije ni malo naivna stvar, a Levijatan je taj njegov postupak podržao. Meni to liči na Šešeljevu izjavu kada je izašao iz Haga i rekao da je spreman da ponovi dela za koja je osuđen. To me pomalo plaši“, rekla je Dukarić. 

Govoreći i pripadnicima takozvane Narodne patrole koje idu noću po Beogradu i spopadaju migrante, Dukarić je njihova ikonografiju opisala kao tešku kompleksašku priču koja im je potrebna da bi nekoga omala vizuelno. Sve to za nju izgleda dosta opskurno ali je problem u tome što imaju veliki broj
pratilaca na društvenim mrežama.  

„Sistem prihvatanja migranata u Srbiji nije dobar čim postoji toliki broj ljudi kojima oni smetaju. Građani ne vide zašto su migranti smešteni baš u njihovim mestima i ne znaju skoro ništa o njima. Mi o migrantima uglavnom čujemo kada ih Narodna patrola presretne, a vrlo retko čujemo nešto afirmativno o ljudima koji su u migraciji. Meni je jako važna bila vest da su migranti u prihvatnom centru u Somboru sakupili oko 60.000 dinara za pomoć za lečenje male Anike (bebe obolelele od spinalne mišićne atrofije). Kod nas nažalost ne postoje vesti koje mogu da humanizuju te ljude“, ocenila je Dukarić.  

Nastup političara u Skupštini skretanje pažnje sa ekonomskih problema

Govoreći o zapaljivim govorima predstavnika vladajuće stranke u Skupštini Srbije, Dukarić je rekla da se trudi da ta atmosfera na nju ne utiče, mada je svesna da utiče na naše živote na svakodnevnom nivou. Kako je rekla, poenta je da ćemo uskoro imati ekonomsku krizu i masovno otpuštanje radnika, a političari na vlasti moraju da naprave nešto što će ljudima skrenuti pažnju sa toga.  

„Meni deluje da smo mi samo nedovoljno zainteresovani za onaj deo života koji su okupirali oni koji imaju moć. Po meni je poenta da smo mi jedna siromašna zamlja ali da ipak možemo da funkcionišemo, mada je pitanje dokle i kako će to da izgleda, odnosno koliko će taj politički deo uticati na naš život konkretno“, rekla je Dukarić. 

Nevladine organizacije u Srbiji stalno na tapetu i stalno ih napadaju 

Govoreći o radu i delovanju nevladinih organizacija u Srbiji, ocenila je da je danas teško biti vidljiv, i pored činjenice da je nevladin sektor izuteno važan u svakoj državi jer je korektivni faktor i radi ono što država ne radi.  

„Ne vidim nikakvu razliku u tretiranju nas nekada i sada, samo što se sada teme mnogo teže kandiduju da budu relevantne. Mi se bavimo temama koje su u vezi sa suočavanjem sa prošlošću i to je naš glavni fokus. Jako je teško u situaciji kada imate milion i jedan problem reći šta se desilo u Vukovaru, Sarajevu ili Srebrenici. Jako je teško građanima objasniti zašto je važno da oni to znaju“, rekla je Dukarić i dodala da će tada građani lakše razumeti zašto je neko novinaru Dinku Gruhonjiću došao i na ulazu napisao onakve parole.  

Ipak, u programima srbijanskih partija decentralizacija je jedna od tačaka, a opozija često kritikuje vlast po ovom osnovu. Čak i u Statutu vladajuće Srpske napredne stranke stoji deo o decentralizaciji Srbije, Liga socijaldemokrata Vojvodine od svog osnivanja govori kako o punopravnoj autonomiji Vojvodine, tako i o decentralizaciji Srbije, postojala je i stranka Ujedinjeni regioni Srbije koja
je osnovana na temeljima decentralizacije i ravnomernog regionalnog razvoja.
Novi pokreti, kao što je Građanski front, neretko ističu potrebu za decentralizacijom koja odgovara čak i Beogradu. 

Da li je centralizacija prost rezultat "većeg kapaciteta" Beograda i njegove
komparativne prednosti u odnosu na druge, ili je, pak, u pitanju podcenjivanje
i diskriminacija ljudi koji žive izvan našeg glavnog grada, kako i zašto doći
do decentralizacije i na koje se zemlje ugledati – teme su o kojima u ovom
izdanju Ogledala razgovaramo sa Danijelom Dašićem, programskim menadžerom
Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD).  

Zašto decentralizacija? 

Ako se krene dublje u pitanje zašto decentralizacija, može se otići i dublje – zašto
država. Na ovo pitanje Dašić navodi da je država tu jer određeni broj ljudi,
umesto dase sami brinu o ključnim aspektima kao što su zdravstvo, školstvo,
bezbednost – angažuju državu da se brine o tome. Te usluge, zapravo, treba da
budu bliske, dostupne i svima dostupne. 

„Mi imamo sve te usluge u, da se slikovito izrazim u jednom tržnom centru koji je u Beogradu. Dalje postoje ispostave, ali one nisu najjeftinije, ne pružaju nam
dovoljno brzo i efikasno usluge. Sistem malih prodavnica na koje ljudi koji
tamo kupuju imaju mogućnost da utiču što se tiče robe, ljudstva, jeste najbolji
primer decentralizacije“, navodi Dašić. 

Decentralizacija – prazna priča u predizbornim govorima

Mnoge stranke u Srbiji u svoj program uvrstile su deo o decentralizaciji, kao
ključnom preduslovu za razvoj Srbije, a primera kritike vlasti po ovom osnovu
možemo naći i kod Srpske napredne stranke dok je još bila opoziciona partija.
Ipak, praksa je drugačija.  

Razlog lake i jeftine prodaje ideje decentralizacije, Dašić vidi u primamljivosti takvog sistema najširem krugu građana. Tako i sama decentralizacija odgovara samo njima, dok Vlasti ipak odgovara centralizovana moć kojom mogu da upravljaju iz fotelje.  

Centralizovana moć u jednom čoveku

Čitav sistem dao je osnovu za centralizaciju vlasti ne samo u jednoj tački, navodi
Dašić, već i u jednom čoveku – predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću koji ni sa
svojim najbližim saradnicima ne deli, već se za sve on pita čak i za one stvari
za koje nema ingerencije. 

Tako je on sam najavio da je oročio Vladu do 2022. kada će biti održani i parlamentarni izbori uz redovne predsedničke i lokalne izbore u Beogradu. Dašić napominje da se ovakav sistem izbora samo kod nas održava i da je to potrebno menjati. 

Ipak, veliki je posao menjati izborni sistem, a još teži menjati izborni proces.
Međutim, personalizacija izbornog sistema i procesa mogu biti put ka
decentralizaciji Srbije. 

Decentralizovana Srbija – odozdo naviše

Vraćajući se u period Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, Danijel Dašić iz NKD-a navodi da su je zapadni analitičari nazivali decentralizovanom zemljom i pored kulta ličnosti predsednika Josipa Broza Tita, upravo zato što su građanke i građani odlučivali na nivou mesnih zajednica o bitnim pitanjima za njihove živote. 

Upravo je to i ideal koji treba pratiti – da sve odluke mogu da idu odozdo naviše. 

Ipak, kada dođe do decentralizacije – treba imati na umu da oni manji centri kojima će manja mesta gravitirati poput Novog Sada, Niša, Subotice, Novog Pazara ne postanu mali Beogradi. Međutim, sve se to može zakonski regulisati i pažljivim delovanje u probnom periodu od 5-10 godina preduprediti takve mogućnosti.  

“Meni se čini da se još jednom pokazalo da je Karl Šmit bio u pravu: naime, politika počinje u trenutku kada definišeš neprijatelja. Dakle, i taj neprijatelj je bio jedino što je zajedničko toj koaliciji - neprijatelj je bio Milo Đukanović. Sada, kada je on na neki način uklonjen sa tog političkog bojnog polja, preostaje teži dio, da
se učini nešto konstruktivno, pa makar to konstruktivno bilo i neuspješno, pa makar se to konstruktivno kasnije pokazalo i kao čista destrukcija. Međutim, oni imaju sada više problema, i uopšte ne znam odakle da krenem”.  

A ko je uopšte taj Zdravko Krivokapić? On je regionalnoj javnosti, pa čak bih rekao i crnogorskoj javnosti, do pre nekoliko meseci bio potpuno nepoznata osoba?  

“Pa svejedno je ko je. Ja uopšte ne poznajem čovjeka. Nažalost, sad ga upoznajem kroz njegove izjave, od kojih je svaka sljedeća bizarnija od prethodne, ali to nije bitno. Već nekoliko izbornih ciklusa zapravo DF pokušava ono što im je sada uspjelo: da izbace takozvanog nestranačkog lidera, čovjeka koji će se dopasti njihovom desnom populističkom biračkom tijelu, a neće osobito iritirati ostale građane pa će se neko prevariti da glasa za njih, kao što se i desilo. Da je Krivokapić ove egzbicije koje sada izvodi javno saopštavao prije izbora, pitanje je šta bi se desilo”.  

“Imaćemo najzatucaniju vladu u regionu”

“Znate kako, nedvojbeno je da postoji strah od onoga što dolazi, nedvojbeno je da će ova vlada biti grozomorna. To će biti najzatucanija i najdešnja vlada u regionu, a to je istinski uspjeh, jer je region pun zatucanih i desnih vlada. Dakle, postoji strah i izvjesna energija građanske Crne Gore da se tome odupre, ali kao što znamo to mora da ide kroz političke partije. A političke partije se u ovom
trenutku prave mrtve. One ćute i čekaju i misle da je to mudro. Dragocjeno
vrijeme je protraćeno. Ako je čitava strategija da građani uoče kako su ovi
novi grozni pa se na sljedećim izborima opredijele za one stare koji su bili
grozni ali ne tako grozni kao ovi novi, to je prilično jadno i ukoliko oni ne
mogu smisliti ništa bolje od toga, to je dostojno svakog sažaljenja”.   

Kako izgleda analiza poslednjeg izbornog procesa iz rodne perspektive? Koliko su pitanja koja se tiču pozicije žena u društvu bile zastupljene u emisijama, spotovima, političkim porukama. Šta su same žene zagovarale i da li je ikome bilo važno da se zauzme za ljudska prava i rodnu ravnopravnost? 

U podkastu "Ogledalo" portala Autonomija o „ženskom glasu“ sa profesorkom
Dubravkom Valić Nedeljković iz Novosadske novinarske škole i sociološkinjom Višnjom Baćanović razgovara Milica Kravić Aksamit.  

Koje su to politčke igre bile u pitanju? Da li je zaista bilo potrebno čekati formiranje vlade na republičkom nivou koja je takođe poprilično trajalo? Da li su građani Vojvodine to uopšte primetili? I da li je u aktuelnoj raspodeli ili koncetraciji moći Vojvodina potpuno skrajnuta?  

U podkastu Ogledalo portala Autonomija.info „91. dan“ sa naučnim saradnikom na Institutu za političke studije Dejanom Bursaćem razgovara Denis Kolundžija. 

Kako su se birali pokrajinski poslanici, šta se desilo sa izbornim rezultatima, koliki je bio odziv – nepoznanice su ove izborne trke, koju je obeležio i bojkot dela opozicije.

U podkastu Ogledalo portala Autonomija.info „Prebrojavanje“ sa naučnim
saradnikom na Institutu za političke studije Dejanom Bursaćem i glavnim
urednikom portala Autonomija na mađarskom jeziku Čabom Presburgerom razgovara Denis Kolundžija. 

Zašto se pojedine stranke odlučuju na taj korak? Kakav odnos to pokazuje prema
pripadnicima nacionalnih manjina? Ali i koliko će uticaja u parlamentu imati
nacionalne manjine s obzirom na njihov mali broj i generalno desno orijentisani
novi saziv? 

U podkastu “Ogledalo” portala Autonomija.info o „manjinskom glasu“ sa Miroslavom Keveždijem razgovarala je Aleksandra Bučko  

Zašto se takmičari za mandate u Banovini skrivaju od birača? Da li je i odrađivanje
izbornog procesa vojvođansku autonomiju pretvorila u njeno naličje? Da li su
pokrajinski mandati samo politički plen koji se tek rutinski potvđuje u četverogodišnjim ciklusima?  

U podkastu Ogledalo portala Autonomija.info o „listiću viška“ u glasačkim
kutijama sa naučnim saradnikom na Institutu za političke studije Dejanom
Bursaćem razgovara Denis Kolundžija.